Онлајн интегрисани анализатор мутноће воде за пиће

Мутноћа, мера замућености у течностима, препозната је као једноставан и основни индикатор квалитета воде. Деценијама се користи за праћење воде за пиће, укључујући и ону произведену филтрацијом. Мерење мутноће подразумева употребу светлосног снопа, са дефинисаним карактеристикама, за одређивање полуквантитативног присуства честица присутних у води или другом узорку течности. Светлосни сноп се назива упадни светлосни сноп. Материјал присутан у води узрокује расејање упадног светлосног снопа, а ова расејана светлост се детектује и квантификује у односу на следљиви калибрациони стандард. Што је већа количина честица садржаних у узорку, веће је расејање упадног светлосног снопа и већа је резултујућа мутноћа.

Било која честица унутар узорка која пролази кроз дефинисани извор упадне светлости (често инкандесцентна лампа, светлећа диода (ЛЕД) или ласерска диода) може допринети укупној замућености у узорку. Циљ филтрације је елиминисање честица из било ког датог узорка. Када системи за филтрацију исправно раде и прате се турбидиметром, замућеност ефлуента ће бити окарактерисана ниским и стабилним мерењем. Неки турбидиметри постају мање ефикасни на супер чистим водама, где су величине честица и нивои броја честица веома ниски. За оне турбидиметре којима недостаје осетљивост на овим ниским нивоима, промене замућености које настају услед пробијања филтера могу бити толико мале да постају неразлучиве од основне буке замућености инструмента.

Ова основна бука има неколико извора, укључујући инхерентну буку инструмента (електронску буку), расејану светлост инструмента, буку узорка и буку у самом извору светлости. Ове сметње су адитивне и постају примарни извор лажно позитивних одговора на замућеност и могу негативно утицати на границу детекције инструмента.

Тема стандарда у турбидиметријском мерењу је делимично компликована због разноликости врста стандарда који се уобичајено користе и прихватају за потребе извештавања од стране организација као што су USEPA и Стандардне методе, а делимично због терминологије или дефиниције која се на њих примењује. У 19. издању Стандардних метода за испитивање воде и отпадних вода, дато је појашњење у дефинисању примарних наспрам секундарних стандарда. Стандардне методе дефинишу примарни стандард као онај који корисник припрема од сировина које се могу пратити, користећи прецизне методологије и под контролисаним условима околине. У мутноћи, формазин је једини признати прави примарни стандард и сви остали стандарди се потичу од формазина. Даље, алгоритми инструмената и спецификације за турбидиметре требало би да буду дизајнирани око овог примарног стандарда.

Стандардне методе сада дефинишу секундарне стандарде као оне стандарде које је произвођач (или независна организација за испитивање) сертификовао да даје резултате калибрације инструмената еквивалентне (у одређеним границама) резултатима добијеним када се инструмент калибрише помоћу кориснички припремљених формазин стандарда (примарни стандарди). Доступни су различити стандарди који су погодни за калибрацију, укључујући комерцијалне суспензије формазина од 4.000 NTU, стабилизоване формазин суспензије (StablCal™ стабилизовани формазин стандарди, који се такође називају StablCal стандарди, StablCal раствори или StablCal) и комерцијалне суспензије микросфера стирен дивинилбензен кополимера.